Vreme je da se školska godina privodi kraju. U to ime, za kraj sezone izdanje broj 23 emisije Ispod Površine.
Tripartitna selektorska komisija emisije Ispod Površine odlučila je da večeras na teren izvede sledeću postavu:
1. Nikola Perić (Centralna Aktivnost) – saradnik u nastavi
11. Dejan Čančarević (Transeen) – nastavnik srpskog jezika
Klupa za rezervne igrače:
12. Branislav Nikolić (The Bane) – nastavnik elektrotehnike
Taktika za ovo slušanje je sledeća:
01. Centralna Aktivnost – Moja generacija živi u pasivi
02. Centralna Aktivnost – Na tom mostu
03. Concrete Worms – Milion Reasons
04. Concrete Worms – Need To See You
05. Disciplina Kičme – Neko mora to da spreči
06. Dobri Isak – Mi plačemo iza tamnih naočara
07. Misha Mashina – Sine ti nisi normalan
08. Branko Radaković – Deo sistema
09. Misha Mashina – Moram da budem retardiran
10. Overflow – Bijeda
11. Paraf – Živjela Jugoslavija
12. Paraf – Narodna pjesma
13. Pekinška Patka – Monotonija
14. Pekinška Patka – Sive eminencije
15. Slavina Ljubavi – Nebo (Cover El.Org. – live)
16. Transeen – Fourth Uncle
17. The Bane – Ružni Tužni Dužni (Live, kasarna Janko Čmelnik, 1989.)
Gde je sve ovo ????
Ovde – http://www.mediafire.com/file/f548t7u8cfp7ael/IP+Ep+023.mp3
a ima ga i ovde …
I da se ne zaboravi ono uobičajeno za kraj …
Leti kao leptir i ubadaj kao osa jer….
TVOJE GOVNO JE TVOJA ODGOVORNOST !!!!
Do jeseni, vole vas vasi ….
Profesor Baltazar, Manitu Mirotočivi i Zli poručnik Nikolić
Уобичајен
Ispod Površine – Ep.022 – Mi plačemo iza tamnih naočara
Ovo izdanje emisije Ispod površine ide krajnje drugom stranom. Muzike skoro pa da neće biti. Samo suvi tekst. Ali mislimo da ponekad tako i treba.
U ovom izdanju zaokružujemo priču oko Niša kome smo posvetili prethodne četiri epizode.
U ovoj epizodi donosimo interviju koji smo uradili sa Marijanom Cvetanovićem, čije ime vam verovatno ne znači mnogo, ali, za početak je dovoljno da znate da je Marijan 2012. godine uradio film o niškoj rock and roll sceni „Mi plačemo iza tamnih naočaara“ (https://www.youtube.com/watch?v=HStV4ar-zu8&t=14s), a ove godine se pojavila knjiga istoimenog naslova koja predstavlja skup kratkih interviju sa gotovo svim bitnim ljudima na rock and roll sceni u Nišu.
Dajemo reč Marjanu, a o njemu samom (uz malo muzike) na kraju teksta
Započnimo ovu priču u 2012. godini. Te godine, pojavljuje se film „Mi plačemo iza tamnih naočara“, koga uz tebe, potpisuje Velimir Stojanović. Utisak je da je ova knjiga na neki način poizišla iz filma. Otuda pitanje, koja je bila ideja za film, a o ostalom ćemo kasnije.
O ideji vodilji sam uglavnom pričao u intervjuima pre 5 godina, i bazična premisa se nije mnogo promenila. Svakako, postojala je želja da dođemo do odgovora na pitanja vezana za uspeh ili neuspeh bendova, koji su zenit svoje karijere dosegli u turbulentnim godinama, a to su naravno devedesete. Na kraju, to su godine u kojima smo mi (moja generacija) muzički i životno sazrevali, pa smo shodno tome smatrali da imamo pravo da polemišemo i iznesemo nezavisan stav i pogled na jednu muzičku scenu, kojoj smo i sami pripadali.
E sad, koncept se u hodu menjao i razvijao. Tokom snimanja mi smo se sa filmom razvijali, i dopunjavali svoje znanje, kako o našoj rokenrol sceni, tako i o ljudima koji su bili njen sastavni deo.
Mislim da sam ja možda i jedini iz ekipe koji je imao jasan stav od početka do kraja, pre svega vezano za vizuelni kvalitet filma. Jednostavno, nisam sumnjao da ću filmom na kraju biti u najvećoj meri zadovoljan.
Narativni elemenat (scenario – iza kojeg sam samostalno stao) je u razvojnom delu dokumentarne forme uvek neka vrsta misterije i izazova, tako da je nezahvalno u startu imati jasnu viziju, već je poželjno celokupan proces sagledavati kao vredan empirijski doživljaj.
Koliko je bilo teško da u 60 minuta saberete priču sa 80 ljudi?
To je svakako bio problem. Problem kome smo sami kumovali. U početku smo imali manji broj sagovornika, međutim, on se svakim danom snimanja širio, do te mere da smo intervjue vršili i po gradovima koji su više stotina kilometara udaljeni od Niša.
U montaži, a da bi zadovoljili apetite svih sagovornika, morali smo praviti bolne kompromise, uglavnom na uštrb ljudi čiji su intervjui bili daleko iznad proseka ostalih. Međutim, u jednom trenutku sam još tada postao svestan činjenice da jedino knjiga može dati potpune i objektivne odgovore.
Zanimljivo je da se u filmu ne pojavljuje bend Dobri Isak po čijoj pesmi je film i dobio naslov. Zašto?
Ovo je svakako jedno od najčešće postavljanih pitanja, naročito na youtube kanalu filma.
Ne postoji veća misterija u vezi ne pojavljivanja sastava Dorbi Isak. Jednostavno, s obzirom da smo fokus ograničili na devedesete godine, Peđa Cvetičanin (frontmen Dobrog Isaka) u startu je bio isključiv da je Dorbi Isak derivat osamdesetih, da je postojanje benda vezano za taj vremenski period, te da bi priča o Isaku bila u neskladu sa primarnim zadatkom dokumentarca, s čim smo se mi saglasili.
E sad, druga je stvar to što je Peđa od starta praktično sa nama u timu. Javno je film nazivao desetim tomom njegove digitalne arhive. Zajedno sa nama je učestvovao na beogradskoj promociji, i naravno, ljubazno nam je dozvolio da film nosi ime albuma i hita benda Dobri Isak.
Malo je poznata stvar da je Peđa možda i prvi čovek koji je pogledao film, još pre same premijere u bioskopu Vilin grad. Na kraju, na njegovu sugestiju, dokumentarac je i skraćen naknadno za nekih desetak minuta.
RnR scena u exYU uglavnom se razvijala na liniji Beograd-Zagreb-Ljubljana (uz usputnu stanicu Sarajevo). Kako gledaš na položaj Niša i njegove scene u to doba?
To je naravno u tim godinama bila i prednost i mana provincije. Međutim, nisam siguran da su se osnovni faktori da uspeh jednog sastava uopšte promenili od tada pa do danas. Niš je imao, i danas boluje od sličnih problema, i oni mahom nemaju mnogo veze sa centralizacijom.
Svakako, možemo reći, iz ove perspektive gledano, da naša rokenrol scena kvalitativno nije zaostajala za ostalim jakim muzičkim centrima onog doba, ali niški sastavi mnogo duguju lošoj organizaciji, te nestabilnom i ograničenom mentalitetu, za sopstvene neuspehe.
Ako se prevrti istorija, Perica Stojančić objavljuje svoj prvi singl 1962. Dakle, Niš nije zaostajao za svetskim dešavanjima?
Zanimljiva činjenica. Svakako se možemo pohvaliti tim podatkom. Međutim, svaki grad, svaki region, svako podneblje ima ponešto čime se može pohvaliti iz bliže ili dalje istorije. Nismo mi nikakav izuzetak u tom pogledu.
Podatkom da smo imali verovatno prvu singlicu u bivšoj SFRJ, ne bih se preterano hvalio, jer se od prošlosti ne živi. Samo aktivni, konsekventni i uporni pišu istoriju kulture. Ostali su izuzeci čija dostignuća ostaju na nivou lokalnih kulturoloških fenomena, i oni svakako ne potvrđuju pravilo.
Ako bi gledali mainstream, početkom 70ih iz Niša dolaze Lutajuća srca, krajem 70ih Galija, 80ih Kerber, i od tada gotovo ništa (a da nije underground) što bi bilo relevantnije van lokalnih okvira. Zašto?
Mejnstrim sedamdesetih i osamdesetih, nije mejstrim devedesetih, i naročito dvehiljaditih. Svaka decenija nosi svoje specifičnosti.
U slučaju pobrojanih bendova (dodao bih i Mama Rok i Tam Tam) sve se poklapalo. I rad, i talenat, i upornost, ali i vreme u kome su stvarali. Jednostavno, recimo da su osamdesete i kulturološki, i sociološki, pa i politički, bile dobre godine za rokenrol.
Kasnije, devedesetih, nastaje vakuum koji popunjava skoro pa isključivo kič (u medijskom smislu), dok se kvalitetni rokenrol (onaj koji poseduje stav!) namerno gura pod tepih, jer se ideološki kosio sa političkom agendom čvrste osovine najmoćnijih medija.
Ako bi gledali isključivo mejstrim zvuk novijeg doba, u tu sliku se stidljivo uklapaju pojedini kantautori kao što su Oliver Katić ili Milan Stanković (SevdahBABY), i pojedini hiphoperi… ali, to je već neka sasvim druga priča. Jednostavno, vremena su se mnogo promenila, i teško je povući liniju između mejnstrima i andergraund kulture, mada, čini mi se da se i tu stvar sve više polarizuje i zaoštrava. Doći će doba kada će Cane i Koja i u praksi biti prepoznati kao najveći rokenrol umetnici na ovim prostorima. Nažalost, paradoksalno njihova nesreća je što su i dalje među nama, pa moraju i dalje da dokazuju svoj stav konstantnim radom.
Svi koji pomalo prate muziku znaju da su iz Niša Galija i Kerber, ali što se undergrounda tiče teško će koga navesti. S druge strane, oni koji pomalo prate književnost znaju za Magičnog Ćiru i Karanovića koji su daleko od krutog mainstream-a, ali opet ako bi neko pomenuo Bokerinija, teško da bi znao šta o njemu. Odakle taj raskorak izmedju književnosti i RnR-a, koje su ipak bliske?
Pa, pokazalo se da sve što zavisi od konsenzusa više ljudi (muzički sastav) je nekako osuđeno na laganu propast. Dok, sa druge strane, kada radiš sam, potpuno nezavisno, nekako imaš više šansi za uspeh. Barem u Nišu.
Sva trojica pobrojanih su priča za sebe. Boki je uvek imao egzistencijalnih problema, a pokušao je da se u isto vreme uspešno bavi i rokenrolom i pisanjem poezije, što se u njegovom slučaju pokazalo kao pogubno. Triput (iako izuzetno talentovan bend) nije imao zavidnu karijeru, a Bokerini kao kvalitetan bit pesnik ostao je, nažalost, na malo broju izdanja iz oblasti poezije, koja je ionako manje popularna od proze.
Ćira je veliki radnik, uglavnom je pisao (i još uvek piše) prozu, i ne može se porediti sa piscima poezije. A Karanović je vispren i politički vešt igrač, tako da je znao uspešno da pliva kroz sistem. Obojici je olakšavajuća okolnost to što se nisu zaluđivali rokenrolom, ili su u startu prepoznati kao muzički nepodobni.
Koliko je bitan taj istoriografski pristup za očuvanje nečega što je nekada bilo? Naime, kopajući po arhivi, nailazim samo na izdanje „Enciklopedija Niškog RnR-a (1962-2000) Vladana Stanojevića iz 2001. Godine, i onda 15ak godina ništa, i onda odjednom se pojavljuju dve knjige. Tvoja i knjiga Željka Mitića „Orden za olovnog vojnika – Poezija Niškog RnR-a (1980-2013)“
Mnogo je bitna stvar za generacije koje stasavaju, koje će tek doći, da imaju na čemu da rade i da im naša dela, koja svakako nisu savršena, budu polazna osnova za radove koji će istoriografski i hronološki još kvalitetnije i bolje prezentovati naš grad, region, ljude, i kulturu ovog podneblja. To je i bila naša misija – ostaviti tragove u vremenu za generacije koje dolaze.
Ipak, sve te tri knjige izlaze u ukupnom tiražu od oko 1000 primeraka. Da li je to dovoljno? Da li nema većeg interesovanja? Odnosno, misliš li da će za koju deceniju (ako to ikoga tada bude interesovalo) te tri knjige biti neki deo mitologije?
To je sada problem i pitanje za izdavače, ne samo za same autore. Mi plačemo iza tamnih naočara će se naći i u bibliotekama širom Srbije, jer je preko izdavača prošao katalogizaciju, i kada dođe do otkupa zvaničnih izdanja za prethodnu godinu, mislim da će stvari ići ustaljenim tokovima.
Interesovanje je u današnje vreme stvar marketinga, a iza toga bi trebalo da stoje ljudi koji se time i bave. Neozbiljno je da reklamu vrše autori.
Spremajući se za ovu priču malo sam tračario sa tvojim sugradjanima. Zaključak tih priča je – „gde god čuješ trubu to je Marijan“. Sa kojim bendovima si saradjivao, odnosno, radiš li i danas nešto?
Pa, znaš kako. Ja nisam nikada bio jedan od onih koji previše mudruju i filozofiraju. Kad god sam imao vremena, ja sam niškim bendovima izlazio u susret.
Ne računajući moje bendove i projekte, najviše sam se zadržao svirajući sa bendovima Proces i Danilov Doživljaj Beča. Sa Ding Dongom i Novembrom sam snimio po jedan album, pre već sada više od 15 godina. Koncertno sam sa njima tih godina bio izuzetno aktivan. U to vreme sam odsvirao i 3 Gitarijade i prva 2 Exita. Plus gomilu džez festivala sa kvintetom Riste Trajkovića OKE Connection.
Nakon toga, oformio sam jazz funk fusion kvintet (kasnije septet) Plan 9 Soundsystem, i uspeli smo da, pored gomile nastupa, snimimo i jedan album sa autorskim kompozicijama.
Posle raspada Plana 9, klavirista benda Bojan Bojković i ja, oformili smo džez kvartet NaissBlue, i ove godine nam izlazi treći album The Art of Mr. Simjanović.
Naravno, logično, imao sam mnogo kraćih saradnja, u smislu gostovanja na kompozicijama i albumima raznih sastava i autora. U tom smislu, moja truba se može čuti na albumima i kompozicijama Stereo Banane, Totalnih Klošara, Markonjera, Olivera Katića, Miloša Vizantije, Pere Peraševića…
Bilo je i nekih snimanja koja nikada nisu ugledala svetlost medijske pažnje.
Jedno kraće vreme, tokom devedesetih, nastupao sam i sa Ružnim Religioznim Lutkama, i sa njima sam odradio 1998. god. promociju albuma TV je mrtav, u odavno, za rokenrol, pokojnom Muzičkom klubu ’81.
Znam da radiš kao profesor trube. Kako ocenjuješ muzički ukus svojih djaka, van onog školskog, naravno.
S obzirom da se radi o pametnoj deci, trudim se da im ne namećem previše sopstvene muzičke ukuse i ubeđenja, već želim da se samostalno i nezavisno razvijaju i u tom smeru. Naravno, trudim se s vremena na vreme da im recnem do koji disk sa žanrovski različitom muzikom, kako bi i oni sami mogli da malo istražuju.
Ono što je bitno, i što je suština bavljenja vaspitanjem i obrazovanjem, jeste da od njih stvorimo nezavisne, sposobne i obrazovane individue, koje će uspeti da izvuku kvalitativnu središnju nit iz naših predavanja, i na osnovu toga postanu vredne i socijalno pismene osobe, odnosno važni društveni činioci, koji bi u krajnjoj instanci trebalo da sutradan celokupno naše društvo učine boljim.
Kakvo je tvoje vidjenje današnje scene u Nišu?
Kvalitet muzičke scene, odnosno talenat bendova, nikada nije bio sporan. Sve ostalo jeste. Sve ono što nam je nedostajalo zlatnih osamdesetih, i danas predstavlja problem. Niš nema menadžersku agenciju, koja bi se bavila plasmanom muzičkog proizvoda. Niš nema ni nezavisne menadžere, koji bi videli nekakav interes u promociji bendova van prostora naše sredine… paradoksalno, nikada nije bilo lakše baviti se tim stvarima, s obzirom na brzinu protoka informacija.
Niš nema ni studije koji imaju OZBILJAN dugogodišnji rad na promociji muzičke scene, odnosno ljude dobre volje koji bi opšte društvene interese stavili iznad sopstvenih sebičnih strikno materijalnih. Sledstveno tome, nedostaju nam i muzički producenti sa iskustvom i žanrovskom širinom. Negde se malo napravio određen pomak, ali opet su to, nažalost, izuzeci koji ne potvrđuju pravilo.
Da li je (da citiram predgovor) – „Niš prestonica ništavila“?
To bi bila preoštra konstatacija. Niš ništa nije bolji ili gori od sredina koje imaju slične uslove za rad i zaradu, mizeran bruto društveni proizvod, i srazmerno sličan broj stanovnika. U tom smislu, bitno je napraviti pomak ili iskorak u pozitivnom smeru, pre svega ulaganjem u kulturu na svim nivoima. Na taj način bi se izdigli iznad proseka, ali to zahteva ozbiljne društvene promene, kao i promene svesti naroda na ovim prostorima. To je proces koji bi trajao godinama.
Da li se naslov „Mi plačemo iza tamnih naočara“ može smatrati simboličkom dijagnozom Niša?
Vrlo zanimljiva konstatacija. Možemo naći i simboliku i metaforu u stihovima Peđe Cvetičanina. To je svakako i bila njegova vrsta mladalačke pobune protiv ondašnjeg sistema, okruženja i društva u kome je živela čitava jedna generacija. Problem je što mladi ponavljaju greške starijih, i tako stvaraju začarani krug kome psihoanalitičari mogu da konstatuju dijagnozu prilično infantilnog karaktera.
Koliko je tih 2 i po sata vožnje od Niša do Beograda bilo problem?
Ovo pitanje u sebi sadržava mnogo toga. Nije nam Beograd kriv za neuspeh. Naravno, nemamo medije sa nacionalnom frekvencijom. Recimo da je to loš preduslov za umetničko delovanje. Međutim, pitanje je sve i da imamo televiziju sa nacionalnom frekvencijom, koja bi bila njihova uređivačka politika, s obzirom da bi to bila privatna medijska kuća. Uostalom, a koji to beogradski mediji sa nacionalnim frekvencijama imaju ozbiljnu kulturnu uređivačku politiku, osim RTS?
Namerno sam izostavio pominjanje interneta, jer postoji opšta zabluda o rasprostranjenosti ovog medija. Veći deo našeg naroda je ne samo informatički, već i funkcionalno nepismen.
Da uprostim stvari: ako kulture, muzike, umetnosti, nema na televiziji, onda je plasiranje iste u velikom, velikom problemu. A delovanje subkulture je svedeno na sitne, male, uglavnom nevidljive elitistiške krugove, koji su dugoročno osuđeni na propast.
Ovo je ponovo jedan ozbiljan opšti društveni problem. 2 i po sata vožnje postaju nebitni, jer proizvod koji nosiš u rukama nećeš imati gde da plasiraš.
Šta je zapravo bio glavni problem niške scene? Provincijska sujeta? Samodovoljnost? Inertnost? Manjak finansija? Gramzivi izdavači? Danas EYOT radi sa Stivom Albinijem. Deluje kao iskorak, ali nemam utisak da se nešto promenilo od onda do danas.
To što neki projekat postigne neki zavidan rezultat izuzetak je koji ne potvrđuje pravilo, i produkt je velikog zalaganja, truda i rada, vrlo često pojednica koji nema ozbiljniju podršku zajednice. I to je ono što bi trebalo da nas zabrinjava.
Ne postoji ozbiljan institucionalni monitoring. Nema ljudi koji iz altrustičkih razloga podupiru kulturu. S te strane je recimo tvoj blog jedan mikroprimer kvalitetnog delovanja u oblasti kulture, bez ikakvih skrivenih interesa.
Međutim, mi smo izgubili fakultete, izgubili smo studentske organizacije, koje bi trebalo da organizuju koncerte, ne samo gostiju sa strane, već je potrebno da angažuju i lokalne snage, i daju im motiv da se bave rokenrolom. To se izgubilo, i to je ozbiljan problem.
Suočeni smo sa činjenicom da je rokenrol, kao subkulturna vrednost, prepušten na milost i nemilost malim privrednicima, koji imaju svoje probleme i dadžbine koje moraju da plaćaju državi, pa su im onda i interesi okrenuti ka pukom preživljavanju na tržištu.
Naravno, postoje u svim vremenina izuzeci. Ima ljudi koji na neki način, različitim dovijanjem, izvuku novac iz institucija za organizaciju festivala i koncerata. Ali, kod nas se sve svodi na individualno zalaganje, ne postoji ozbiljan timski rad, i ne postoji konsenzus oko zajedničkih interesa i nepromenljivih vrednosti.
Bojim se da u pozadini postoji opasan problem mentaliteta. Nagrizao nas je beslovesni materijalizam, potrošački konzumerizam i opšteprisutno sebičnjaštvo, i to je već akutni sociološki problem. Mesta za subkulturu tu više i nema, a rokenrol živi na marginama svesti sentimentalnih iluzionista. Potvrda za to nam je pred nosom svakog dana kada stanemo u red u marketima, i pogledamo šta nam nude štampani mediji.
Zanimljiv mi je još jedan citat – „Niš je poslednji grad u Srbiji u kome je krenula pomama turbo-folka po klubovima i kafićima“. To su reči čoveka (Dejan Gavrilović aka. Funky Junkie) koji barem dva puta mesečno, više nego uspešno vrti ploče po Beogradu. Dakle, može se živeti u Nišu, a raditi svugde. Da li je došlo do nekih promena na relaciji Niš-Beograd?
Pa, ako ćemo iskreno, nema ni danas mnogo turbo-folka po gradu. Ima mnogo više turbo-folk ‘kulturnih’ vrednosti. Od načina oblačenja, do nemanja bontona i bahatog ponašanja u alkoholisanom stanju. Ako govorimo o muzici, recimo po kafićima u toku dana, mi i dalje imamo podnošljive plej liste. Kako pada veče, kreće polarizacija u svim pogledima. Imamo nekoliko problematičkih kafana, ali, ima još uvek i tradicionalnih akustičara, i oni su deo tradicije. Dominiraju i dalje kaver bendovi, i primetan je porast pivnica. Hoću reći, u tom smislu, Niš je prosek, a nudi čak i pristojno razuđen vid zabave.
A to što Gavra uspeva da svoje proizvode plasira regionalno, stvar je dugogodišnjeg rada, velike upornosti, iskustva i konekcija koje je uspostavio.
Nije došlo da značajnijih promena vezanih za delovanje bendova, odnosno, nema procentualno većeg broja nastupa sa strane u odnosu na prethodne dekade. Uvek je to bila stvar ličnog žrtvovanja, fanatične upornosti, odricanja, dobre organizacije i jake finansijske konstrukcije.
Da citiram deo iz predgovora – Da li je vreme u kome živimo „Još jedan poraz ljudi iz gradova od šovinističkih smradova“?
Ako bih rekao da, onda bih i ja sam bio šovinista. U metafori tvog pitanja krije se odnos između urbane i ruralne kulture, odnosno, ovih koji su ovde rođeni, i onih koji su došli iz manjih, okolnih mesta.
Ako ćemo iskreno, mi smo i dalje mali, mali deo istorije ovog grada. Svi smo mi od nekud došli. Nepravedno i licemerno bi bilo odnositi se prema ljudima koji dođu u ovaj grad sa nipodaštavanjem. Sve su to ljudi koji čine bitan deo istorije ovog grada. Mnogi od njih su zaslužni za uspehe raznih bendova, za opstanak muzičke kulture, i njihov doprinos je jednak onima koji su se rodili na ovim prostorima.
Problem je što određeni deo njih ne prihvata Niš kao svoj grad, odnosno, ne usvaja modele i pravila ponašanja koja idu u paketu sa životom ovde. Nije to ništa novo, i zapravo, potrebno im je pomoći. Mirno, staloženo, savetima svakog dana.
Kada prestanu podele na nas i na njih, onda možemo proglasiti opštu pobedu.
Ako se poslužim nekim opštim mestima, RnR-om se bave prljavi, zli, pijandure, narkomani i otpadnici svih fela. Ipak, kada se pogledaju sagovornici u ovoj knjizi, gotovo svi su akademski obrazovani gradjani. Da li to govori o nečemu? Da li je možda obrazovanje danas mana?
Otpadnici se nalaze u svim felama, nebitan je nivo obrazovanja. Pijanci i narkomani su u najčešćem broju slučajeva inteligentne osobe, ali emotivno nestabilne. Nažalost, nije ih bilo previše u niškom rokenrolu, jer bi imali značajno veći broj anegdota. Ovako, legende mahom kruže o likovima koji su bili bliski rokenrolu. Ili ko zna, možda je tu u pitanju neko skrivanje, neki lažni moral, što je tako blisko palanačkom duhu.
Komentarisati stepen obrazovanja i nivo opšte kulture većine onih koji su poslednjih godina okupirali medijski prostor, bilo bi protivno zdravom razumu.
Na samom kraju kažeš da je ovo – „knjiga koja na temeljan i iskren način baca svetlo na život u Nišu, a u isto vreme zaokrugljuje jednu istorijsku epohu u kreativnom stvaralaštvu grada“. Da li si zadovoljan učinjenim?
Malo je neprijanto odgovarati na ovakva pitanja. Odgovore bi trebalo da daju čitaoci i kritičari. Ali će, kao i u slučaju dokumentarca, najbolji odgovor pružiti vreme.
Ako mi knjiga nakon čitanja za 5 ili 10 godina izgleda dobro, biću zadovoljan. Trenutno je rano da donosim zaključke.
Da li je lakše potpisati kapitulaciju ili se boriti za svoj svet?
Uvek je lakše potpisati kapitulaciju, a vrhunsko licemerje je taj poraz predstaviti kao pobedu, pa još pritom vređati one koji se i dalje bore. Dežurni izgovori su: smeta mi država, okruženi smo seljacima, ne valja mi sredina, nemam para, tamo negde ima para, tamo negde bi me poštovali, star sam, niko me ne razume… da rezimiram, ljudima su uglavnom želje u apsolutnom neskladu sa mogućnostima, odnosno žrtvovanjem koje su spremni da podnesu.
O sagovorniku:
Marijan Cvetanović je rođen u Nišu 1977. godine. Nižu i srednju muzičku školu je završio u Nišu, a Fakultet Umetnosti u Prištini 2001. god. u klasi trube profesora Izudina Čavrkovića. Od 1999. do 2003. godine radio je u Niškom Simfonijskom Orkestru, a od 2003 god. radi kao profesor trube u Srednjoj muzičkoj školi „Dr. Vojislav Vučković“ u Nišu.
Tokom i nakon završenih studija nastupao je kao solista i član različitih kamernih ansambla. Posle završenih studija klasične muzike razvio je jako interesovanje prema jazz muzici, i nastupao je u okviru različitih jazz kvarteta i kvinteta u zemlji i inostranstvu. Frontmen je i osnivač elektro jazz sastava Plan 9 Soundsystem (2004-2012), kao i post-bop kvarteta NaissBlue (2012). Plan 9 Soundsystem snima album 2011. god., a NaissBlue iza sebe ima dva albuma: Radio Sessions (2014) i Second Cut (2015), na kojima je Cvetanović primarni autor i kompozitor. Stalni je član bendova Proces i Danilov Doživljaj Beča. Sarađivao je i sa bendovima: Novembar (album Radulizam 2008.), Ding Dong (album Skroz 2002.), OKE Connection, Ružne Religiozne Lutke, D-Fence…
Bavi se još i pisanjem kratkih priča. Teme koje obrađuje u pričama su pre svega apsurdizam i društveno-politička satira, koje kombinuje sa elementima horora i fantastike. Priče su mu zastupljene u knjigama Istinite laži, Apokalispa juče, danas, sutra i U znaku vampira beogradskog izdavača Paladin, Tajanstveni putnik, niškog izdavača NKC. Eseji i priče su mu izlazili i u niškom književnom časopisu Gradina.
Takođe piše filmske i muzičke kritike, eseje. Stalni je saradnik bloga The Cult of Ghoul. Urednik je internet portala Fathipster.
Završio je majstorski kurs režije u okviru škole Kino Kluba Niš, u klasi Igora Pešića.
Režiser je video spota Across the 7 Seas (Plan 9 Soundsystem), kratkog filma Iz pošte s ljubavlju, kao i koautor dokumentanog filma Mi plačemo iza tamnih naočara, koji se bavi istorijatom Niške rokenrol scene.
Knjigu razgovora Mi plačemo iza tamnih naočara, Marijan Cvetanović je priredio 2017. god., u izdanju Niškog kulturnog centra, i iste godine osvojio je nagradu za izdavački poduhvat godine na Svetosavskom sajmu.
Sa Marijanom pričali standarno vaši – Profesor Baltazar, Manitu Mirotočivi i Zli poručnik Nikolić, koji vam opet kažu ….
Misli svojom glavom
Leti kao leptir i ubadaj kao osa
Jer TVOJE GOVNO JE TVOJA ODGOVORNOST!!!
I za kraj da ostanemo u Nišu.
Pre koji dan se pojavio novi spot za bend Plastic Sunday – Ljudi oko mene
Dakle, pred vama je četvrti deo audio izdanja knjige „Orden za olonog vojnika (poezija niškog rokenrola 1980-2019) koju je priredio Željko Mitić.
U ovoj epizodi nastupaju:
49. Totalni Klošari – 5 i 20
50. Totalni Klošari – Ajde
51. Totalni Klošari – Džeki Nids A Gan
52. Language Sex Violence – Redari nuklearnog rata
53. Margita je mrtva – Baš volim što ti je lepo
54. Margita je mrtva – Blitzmadel
55. Figurative Theatar – Kolektivno nesvesno
56. Tabletarijum – Sloj po sloj
57. Tabletarijum – Psihofiler
58. Gospodin Pinokio – Sukob
59. Gospodin Pinokio – Psihička hirurgija
60. Plastic Sunday – Letimo ka Suncu
61. Plastic Sunday – Sam sebi dovoljan
62. Plastic Sunday – Svuda oko nas
63. Fleke – Mighty River
Nadamo se da su vam ove četiri jednočasovne emisije prijale.
Sve u svemu, u ova četiri izdanja, imali ste prilike da čujete 63 od 166 pesama koje se nalaze u knjizi.Malo li je? Nadam se da ne zamerate na kvalitetu snimaka, jer bilo je tu svačega. Od ozbiljnih radova iz studija do live snimaka i snimaka sa probe. No, suštinski nam je bilo bitno da prenesemo informaciju i energiju. Da bi tako nešto došlo do vas dovoljno je da imate otvoren um i široko srce. Bez toga, džaba vam tehnologija.
Kao što smo najavili, ovog petka emitujemo treći deo tetralogije „Orden za olovnog vojnika“ – Poezija niskog rokenrola 1980-2013.
Dole ispod, možete naći linkove za slušanje, skidanje, narudžbinu knjiga,…a možda i neke ne baš preterano mudre misli. Nećemo da preterano mudrujemo danas. U ovoj epizodi nastupaju …
Nastavljamo gde smo stali. Danas je na redu drugi deo tetralogije Orden za Olovnog Vojnika – Poezija Niskog Rokenrola 1980-2013.
Kao što smo rekli u prošloj epizodi bendovi se pojavljuju redom kojim su dati u knjizi, nema niskakve šminke, dakle, biće ovde i studujskih snimaka i live snimaka i snimaka sa probe jer tehnički nivo ovde nije merilo. I nismo pokušavali da malo ušminkamo stvari. To je to što se ima, a vi ako želite bolji kvalitet zvuka – skinite ovo pa se igrajte dalje. Mi namerno nismo hteli to da radimo. Naravno, i godine nastanka ovih snimaka su irelevantne.
U večerašnjoj emisiji nastupaju:
18. Cobi & Komuna – Mrtvački Pogo
19. Pasivni Posmatrači Prirode – Oči
20. Pasivni Posmatrači Prirode – Ogledalo
21. Okoreli mačka – Žao mi je dece, žao mi je mece, žao mi je šuški
22. Okoreli mačka – Baloni radosti
23. Okoreli mačka – Okoreli mačka
24. Isecite Bolivijskim patuljcima uši – Djubre pada
25. Isecite Bolivijskim patuljcima uši – Neka igraju
26. Arnod Layne & Alhemija – Izvan grada
27. Novembar – Teško vreme
28. Novembar – Blues južne pruge
29. T-Error – Right to your face
30. Wagner Hat Lang Gehalten – Der Nebel
31. Triput – Pravo u lice
32. Kitsch Ensamble – Bono je zabrinut
33. Kitsch Ensamble – Mislim
Dovoljno do sledećeg petka kada nastavljamo sa prikazom ove knjige.
Ukoliko želite sve ovo u papirnoj formi posetite stranicu https://www.facebook.com/petitalas/?fref=ts
Ispod površine izranja onda kada se tome najmanje nadate, i naravno, kao i uvek sa najneočekivanijim sadržajem.
Večeras, predstavljamo prvu od četiri specijal epizode – Orden za olovnog vojnika.
Hm.., Šta li su sada ove tri budale smislile da emituju?
Elem, da budemo precizni i da otklonimo sve tajnosti.
Krajem godine 2016, posle dugog isčekivanja, pojavio se poetski zbornik – Orden za Olovnog vojnika. Priredjivač, ovog na izvestan način kapitalnog dela je niški pesnik i prevodilac Željko Mitić. Ali, još ništa nije jasno dok se ne pročita podnaslov ovog dela – „Poezija niškog rokenrola 1980 -2013“. Suština vam je sada jasna.
Priredjivač (a ujedno i izdavač – Peti talas) sabira nešto preko 160 pesama, od strane 39 niških bendova koji su činodejstvovali u gore navedenom periodu. Ako ste pri pomenu na Niš pomislili na Galiju i Kerber, e njih ovde nećete naći. Nisu se uklapali konceptualno.
Rekosmo gore da je ovo kapitalno delo, i ni malo ne odstupamo od toga stava, jer se ovim spašavaju neki stihovi iz preioda kada je sve sem triagonale Beograd-Zagreb-Ljubljana, slovilo kao duboka provincija, a Niš to svakako nije, što se ovom antologijom i dokazuje.
U prvi mah ovom delu se može izreći par zamerki, ali to je samo na prvu loptu.
Nedostaju podaci o autorima pesama i o godini nastanka, ali imajući u vidu opšte poznatu mitologiju koja je okruživala exYU undergroud scenu, verujemo da niko ne bi mogao, istorijski precizno, da utvrdi te podatke.
Ovaj trojac je bio u trilemi kako da sastavi „audio“ izdanje ove knjige. Spajati po nekom žanroskom opredeljenju, ili… Zato smo doneli sledeću odluku: Bendovi će se u ove četiri epizode pojavljivati redom kako se pojavljuju u knjizi. I, naravno, biće emitovane samo one numere čije se tekst nalazi u knjizi.
Tehnički gledano, snimci su takvi kakvi jesu. Bili bi najsrećniji da se uz ovu knigu deli CD sa ovim numerama, ali jasno nam je da to nije moguće. Ovo što ćete čuti u ove četiri jednosatne epizode je iskopina, arheologija, i mislimo da će biti dovoljno da vas zaintrigira. Muzika je ovde ipak sekundarna u odnosu na tekstove.
Nažalost, četiri benda koja se spominju u ovoj knjizi (Lesh, Sajgon, Pod i Ego) nećete čuti, jer ni mi nismo bili svemogući da iskopamo baš sve.
Moglo bi se još šta reći o ovoj knjizi, ali mislimo da je ovaj poduži intro i vise nego dovoljan.
I opet da vas podsetimo na neke jako bitne stvari.
– Mislite svojom glavom
– Letite kao leptir i ubadajte kao osa
jer…
VASE GOVNO JE VAŠA ODGOVORNOST!!!
Vecerašnju emisiju možete skinuti ovde —> http://www.mediafire.com/file/5nysy866hkr9qqa/Ispod_Povrsine_Ep_018_-_Nis_01.rar
A takodje je možete naći i ovde —> https://www.mixcloud.com/branislav-nikolic2/ispod-povrsine-ep-018-nis-01/
A boga mi i ovde —> https://soundcloud.com/manitu/ispod-povrsine-ep-018-nis-01
Za večeras nastupaju:
01. Fleke – Slatka mala
02. Fleke – Promene
03. Fleke – Živeti žestoko
04. Spikeri – TV Ironije
05. Spikeri – Leonardo
06. Tam-Tam – Jockey
07. Tam-Tam – Japanski cvetovi
08. Plišane mačke – Fabrika metkova (Radnica)
09. Dobri Isak – Ona se igra nožem
10. Dobri Isak – Dozvoli mi da ostanem u tvome krevetu
11. Dobri Isak – Cekamo te… (na istom mestu)
12. Dobri Isak – Mi plačemo iza tamnih naočara
13. Trivalia – Ruža i krst (Dat Rosa Mel Apibus)
14. Trivalia – To smo mi
15. Ružne religiozne lutke – Novac me čini srećnim
16. Ružne religiozne lutke – TV je mrtav
17. Romantične boje – Tišina
Uskoro i drugi nastavak …
Manitu Mirotočivi, Profesor Baltazar i Zli poručnik Nikolić
Pre nekih 6 godina, snimljena je emisija – koja tada nije imala naslov, ali ga je dobila tokom snimanja.
Mojih Top 10 – Ovakvih ili onakvih.
Glavna glava troglave aždaje (Manitu Mirotočivi + Profesor Baltazar + Zli Poručnik Nikolić) bila je umoljena da predstavi svoj izbor od 10 albuma, po nekom svom kriterijumu.
Hm, zapita se glava. Kako god okreneš deset je mala brojka, no…hajde da se potrudimo da nadjemo rešenje. I rešenje je došlo.
Lista albuma koja sledi (uz intro i outro) je ono što se desilo nekada davno, i što je uticalo da Ispod Površine bude baš onakav muzički pregled koji slušate. Gledalo se da albumi budu redjani hronološki (što baš i nije ispalo tako), ali to je samo znak da se ovih deset albuma mora posmatrati kao celina, a ne kao top lista.
Sve se dešavalo na experimentalnom Beogradskom Internet Radiju (BIR) i naravno da najveće zasluge za nju ima Unin deda – Mattori Strale (Strahinja Maksimović), jedan od prvih DJ-eva u exYU (U Tuzli svakako prvi, poznatiji kao Flexy)- onih tamo davnih godina.
U ovoj epizodi možete da čujete:
Intro:
Sedmorica Mladih – Kofa je Bušna (1972)
Korni grupa – Trla Baba Lan (1970)
Lista:
01. Riblja Čorba (Kost u grlu/1979)
R’n’R za kućni savet
Zvezda potkrovlja i suterena
02. Vatreni Poljubac (Oh što te volim, joj!/1978)
Oh, što te volim, joj!
Nek’ se zna!
03. Pekinška Patka (Plitka poezija/1980)
Panker u sakou starom
Stop! Stop!
Bela šljiva
04. Disciplina kičme (Svidja mi se da ti ne bude prijatno/1983)
Ti znaš da tvoja soba ima 4 ugla
Nemoj!
Pečati
05. Disciplina kičme (Ja imam šarene oči/1985)
Novac neće doći!
06. Partibrejkers (ST/1985)
Ona živi na brdu*
Ulični hodač*
07. Luna (Nestvarne stvari/1984)
Amazon
Nestvarne stvari
Intima
08. Dr Spira i ljudska bića (Dijagnoza/1980-1986)
Uvek isto zbogom
Igrač na žici
Psyhoneurosis
09. Borghesia (Ljubav je hladnija od smrti/1985)
AR
On
Gdo je ugasnil luč?
10. Napred u prošlost (ST/1989)
Volim te kao SK
Ljubav je neman koju treba hraniti
Ne veruj mršavom slonu ni brzom pužu
Outro:
Branka Parlić – Erik Satie (Inities/1988) – Gnossiennes No.1
Walter et les Mandrils (Apstinencija/2010) – Apstinencija
U emisiji je jedno 80 puta rečeno „dakle“, mnoge stvari nisu baš najpreciznije izrečene, ali tokom tog dana kada smo snimali, mi smo se mnooogo dobro provodili. Tako, da ne zamerite 🙂
Ipak, veceras, posle dugo vremena, novo izdanje. Novo izdanje ali samo kakvo…
Nas prijatelj koga zovemo MUJO (harddisk inace) iznedrio je nesto sto smo radili pre skoro 10 godina, nesto nasta smo skoro pa i zaboravili da se desilo i eto to vam prezentujemo sada.
Originalno ovaj mix je bio predvidjen za jednu stranjsku radio stanicu, ali kako vec to slucaj zivot oznacava, premijerno se objavljuje ovde.
Nema najava, mix je bez price, a ovoga puta nece biti ni da potpisujemo godine kada su numere nastale. Dakle, prosecna starost ovih numera je oko 20 godina.
Veceras in d mix slusate…
01. Autopsia (Ruma) – Fist Fuck
02. Third I (Cuprija) – Cold Chamber
03. Klopka za Pionira (Pancevo) – Karta sveta
04. Supernaut (Beograd) – Nize nego ljudski/LSDB/Pobuna masina
05. Kazimirov Kazneni Korpus (Beograd) – Paraliticne shizoidne devojke
06. Stuttgart Online (Beograd) – 2 miliona ljudi
07. Profili Profili (Beograd) – Ventilatori
08. Dr Spira i ljudska bica (Beograd) – Psyhoneurosis
09. TeloNaukaSovrsena (Struga) – Son
10. Luna (Novi Sad) – Lambo
11. Dobri Isak (Nis) – Ona se igra nozem
12. Grad (Novi Sad) – Maske
13. 4Tune (Beograd) – Kao
14. VaNaMa (Valjevo) – Skoci
15. Moskri (Beograd) – Pajdo Koma
16. Tamara Saric (Beograd) – Moj si lilihip
17. Betty Boop (Beograd) – Macho
18. Bebi Dol (Beograd) – Inshalah
19. Haj`mo (Beograd) – Znash da
20. Berliner Strasse (Beograd) – Maske
21. Shizike (Beograd) – Be-Bop
22. Oskraova fobija (Beograd) – Beli dekolte
23. Via Talas (Beograd) – Sama
24. Fantasticni mehanicari (Beograd) – Kuriri noci
25. Boye (Novi Sad) – Kafe na dnu okeana
26. Ajfel na kraju (Beograd) – Mahatma
27. Ball (Beograd) – Iscezavam
28. Rex Illusivi (Novi Sad) – Ptice
29. Lola V. Stein (Skopje) – Imam sjenu novu, nema telo danju
30. Buka i bes (Kikinda) – Angel
31. Stuttgart online (Beograd) – Muzika je vazna
32. Kole Kojot i ptica trkacica stike again IPAK (Beogrard) – 5 Minutes
Dugo se nismo oglašavali, ali da se ne pravdamo sada. Činjenice su da je u jednom trenutku bilo jako glupo raditi emisiju dok traje vanredna situacija, a potom nikako da se uskladimo moj matt-ori gazda i ja oko snimanja vokala…. Zato, ova epizoda ide malo čudesnim putem. Bez vokala, ali sa ovim podužim tekstom koji bi trebalo da barem malo opiše ono što vam želimo reći.
01. – RMZO – Odjavni sked (2014.)
Stara narodna kaže „Svako čudo za tri dana“. Potvrda o ispravnosti ovih reči je stigla. Da li se uopšte sećate poplava i nastradalih? Mmmm,,,da, ali kada je to bilo?!?! Prosečno pamćenje nam je u rangu obične pravoslavne kokoške (dakle oko tri minuta). Mislite o tome…
Možda će se nekome učiniti da smo cinični, grubi, zlobni, izdajnički raspoloženi, da se rugamo tuđoj nesreći – neka vam! Nadamo se da su svi vaši dobro, i da niste pretrpeli značajniju štetu. Zapravo, kao što znate – Mi ne mislimo da vas teramo na bilo šta sem jedne stvari. Želimo da vas teramo da mislite.
Zato nastavljamo sa sledećim numerama:
02. Nada Mrehić – Nane – Odnese mi voda djete u dubinu (?, 1969.)
03. Obojeni Program – Štipaljka (Novi Sad, 1990.)
04. Balkan – Subotom se Sava u Dunav uliva (Novi Sad, 1983.)
05. Goribor – Kiša (Bor/Zagreb, 2013.)
06. Drugi Način – Lile su kiše (Zagreb, 1975.)
07. Indexi – Modra rijeka (Sarajevo, 1978.)
08. Mezoi – 100 dana kiše (Beograd, demo, 1985.)
09. Odvojena stvarnost – Gazda Joe (Novi Sad, 2014.)
10. Zana – Loše vesti (Beograd, 1981.)
11. Laufer – Budi moja voda (Rijeka, 1993.)
12. Idoli – Pomoć, pomoć (Beograd, 1980.)
13. Leut Magnetik – Majka Rusija (Zagreb, 2005.)
14. Wild Pigs and Horses – Surfing on a Big Black Wave (Kovin, 1995.)
15. Wild Pigs and Horses – I Love you (Kovin, 1996.)
Jedan od naših najjačih utisaka proteklog perioda je, između ostalog, da su neki naši prijatelji bili privođeni na informativne razgovore. Razlog? Izvesni narodni poslanik se našao povređenim njihovim FB postovima. Kakav autogol sa centra terena! Kao što u onom legendarnom klipu Sv.Sava Kekendski kaže – „Sve pederi i licimuri“!
U doba kojih se mnogi od vas ne sećaju (mislimo na SFRJ) postojao je član 133. KZ-a (Krivičnog zakonika) koji se ticao slobode govora. U to ime ….
16. Bogrhesia – 133 (Ljubljana, 1987.)
I kako nam se istorija vraća da nas podseti na ono što nismo naučili, tako se i Boghesia vraća posle tridesetak godina, upravo ovom numerom …
17. Borghesia – We don’t belive You (Ljubljana, 2014.)
Još jednom ćemo čuti glas Darija Seravala, ali ovoga puta u kolaboraciji sa NS bendom dreDDup…
„Ne dozvoli da ti određuju dužnosti/ neka ti ne popusti tvoja želja/ da ti ne propadne susret sa realnim…“
18. dreDDup feat. Dario Seraval – Etika (Novi Sad, 2013.)
Još jedan glas se povampiruje iz prošlosti da nas opomene. Riječki bend Grč se oglasio posle takodje višedecenijske pauze. Slušamo ih nekada i sad.
19. Grč – Sloboda izlazi u javnost (Rijeka, 1985.)
22. Disciplina Kičme – Ovisnik o moći (Beograd, 2014.)
23. Partibrejkersi – Sitna lova (Beograd, 2014.)
24. Više od milimetra – Marionete (Temerin, 2013.)
25. Stereo Banana – Lako je prutu da se sokoli (Niš, 2014.)
Kao novitet, možemo da vam saopšimo da će se vrlo skoro, naravno za hrvatskog izdavača, pojaviti vinil sa materijalima legendarnog beogradskog h/c benda DIstress. Prošle godine se pojavio album sa obradam tog benda. Da vam kažemo odakle je izdavač verovtno vam ne bi ništa značilo ili nam ne bi verovali – Boljevac. Još jedan dokaz da se vraćamo vremenu kada su se sva bitna dešavanja zbivala u podrumima i pećinama. U to ime, bend Proces i još nešto….
26. Proces – Izdaja ljudskih prava (Beograd, 2013.)
27. Ženevski dekret – Neću da budem dio jebene mase (Mostar, 199?)
Što bi rekao veliki Vladimir (mislimo na Iljiča Uljanova Lenjina) – „Ako nam neko dodje glave, biće to mangupi u našim redovima“…
28. Vještice – THC (Trula jabuka) (Zagreb, 1989.)
29. Bjesovi – Sve će se doznati (Gornji Milanovac, 1997.)
Pokušaćemo da još nešto novo uradimo u ovoj epizodi. Davnih godina, kada smo i mi bili mali, na jednoj Bgd radio stanici postojala je emisija „Igla naša, ploča vaša“ gde su predstavljani celi albumi pojedinih bendova. Sada ćemo da probamo nešto slično. Večeras predstavljamo treći album NS benda Odvojena stvarnost (inače prvi posle 20 godina) pod nazivom „Prava sreća tek dolazi“. Hmm..da li? 🙂
Ovaj bend ste već slušali u našim emisijama, ali mislimo da zaslužujuda se čuju u celosti
isspodpovrsine 